Savetodavni forum na temu: Konvencija UN o pravima osoba sa invaliditetom - jačanje kapaciteta za implementaciju i izveštavanje

Program UN-a za razvoj u saradnji sa Ministarstvom obitelji, branitelja i međugeneracijske solidarnosti Hrvatske organizovali su trodnevni savetodavni forum u Zagrebu, od 28. do 30. septembra 2011. godine kome su, pred predstavnika ministarstava i delom invalidskih organizacija iz zemalja Regiona – Makedonije, Crne Gore, Rumunije, Bugarske, Turske, kao i Jermenije, Moldavije, Ukrajine, Belorusije, Litvanije, Kazahstana i drugih zemalja iz tog Regiona, učestvovala i dva predstavnika iz Srbije. Našu zemlju reprezentovali su predstavnici Nacionalne organizacije OSI Srbije, dr Damjan Tatić i Ivanka Jovanović.

Prvi dan konferencije bio je posvećen generalnom pregledu Konvencije, sa posebnim fokusom na članovima Konvencije koji regulišu sledeće oblasti: definicije, opšti principi i obaveze, jednakost pred zakonom (član 12), nezavistan život i uključenost u zajednicu (član 19) i habilitacija i rehabilitacija (član 26). Takođe, u prvom delu foruma posebne sesije bile su posvećene prikupljanju podataka o osobama sa invaliditetom i procesima odlučivanja u kreiranju javnih politika. U okviru ove teme I. Jovanović je predstavila situaciju u Srbiji kroz prezentaciju na temu „Sakupljanje podataka o osobama sa invaliditetom u Srbiji”, dok je D. Tatić predsedavao većim brojem panela i predstavio aktivnosti Komiteta za praćenje primene Konvencije.
Centralne teme tokom drugog dana zasedanja bile su pristupačnost, jednakost, nediskriminacija i razumna prilagođavanja. Poslednjeg dana skupa, govorilo se o procesu podnošenja državnih i izveštaja iz senke, kao i o značaju monitoringa i iskustvima iz različitih zemalja.

Na skupu su govorili predstavnici UN-a iz Njujorka i ugledni profesori iz Amerike, a takođe, zahvaljujući brojnim radionicama i diskusijama u plenumu, bila je to istovremeno i prilika da se o svim ovim temama čuju i iskustva iz drugih zemalja.

Na samom početku konferencije, Simon Voker, savetnik za ljudska prava i pitanja osoba sa invaliditetom pri Uredu visokog poverenika UN za ljudska prava (OHCHR) je, govoreći o značaju Konvencije UN, naglasio da ona još uvek, na žalost, ne korespondira sa realnošću, iako su primetni pomaci i unapređenja koja je donela u celom svetu.

O trenutnoj situaciji u zemlji domućina, Hrvatskoj, u nastavku su govorili predstavnici institucija i univeriteta.
Predsednica kancelarije UNICEF-a u Hrvatskoj, Lora Vidović, dala je uporednu analizu Konvnecije o pravima deteta i UN Konvencije. Ono što je zajedničko za oba dokumenta, posebno sa stanovišta dece sa invaliditetom, jeste načelo najboljeg interesa deteta, kao i apostrofiranje prava deteta na učestvovanje u odlučivanju u svim segmentima njegovog života. Za razliku od Konvencije o pravima deteta, UN Konvencija ima veću moć u pogledu zastupanja za prava deteta.

Što se tiče obrazovanja, inkluzija u ovoj oblsti u praksi još uvek nije dovoljno zaživela, a i mali je procenat studenata sa invaliditetom.

Oko 550 osoba sa invaliditetom ima personalnog asistenta, ali samo za čtiri sata dnevno, a očekuje se i donošenje Zaona o personalnim asistentima.

U Hrvatskoj je trenutno u toku proces uspostavljanja jedinstvenog načina utvrđivanja invaliditeta. Za sada ne postoji ni jedinstvena definicija invalidnosti, a da bi olakšali procedure za ostvarivanje prava na osnovu invalidnosti, pokušaće da jednom urađeno veštačenje invalidnsoti bude validno u svim sistemima (u socijalnom, zdravstvenom, PIO sistemu itd.). Prethodno se moraju formirati ujednačeni kriterijumi i telo koje bi to radilo. Prema sadašnjem stanju, procene baziraju na medicinskom modelu, što je suprotno Konvenciji.
Prvi dan je završen održavanjem četiri paralelne radionice – prva se bavila definicijama, opštim principima i obavezama koje propisuje Konvencija UN; druga se bavila članom 12 – jednakost pred zakonom, treća članom 19 – samostalan život i uključenost u zajednicu, a četvrta članom 26 – osposobljavanje i rehabilitacija.

D. Tatić je bio facilitator u radnoj grupi koja se bavila samostalnim životom, a učesnici radionice pored njega i I. Jovanović bile su kolege iz Hrvatske, Makedonije, Crne Gore i Albanije. Situacija je od zemlje do zemlje veoma različita. Najlošija je u Albaniji, gde još uvek ne postoji ni pravni okvir za samostalan život i uključenost u zajednicu, ni finansijski resursi, pa čak ni razvijen institucionalni sistem podrške, kao u drugim susednim zemljama, već osobe sa invaliditetom žive u porodičnim izolacijama, bez mogućnosti vođenja samostalnog života.

Malo bolja situacija je u Makedoniji, gde postoji set zakona koji bi trabao da omogući uključenost osoba sa invaliditetom, međutim u praksi još uvek postoje problemi. Na prime, opštine imaju mogućnost pružanja socijalnih usluga, ali to za njih nije obavezujuće, što je osnovni izvor problema, posebno u oblasti samsotlanog život ai uključenosti. Od 2000. godine u Makedoniji traje proces deinstitucionalizacije, ali svi programi su kratkotajni i nisu finansijski održivi.

Invalidski pokret u susednoj Crnoj Gori je veoma nerazvijen, a ni pranvi okvir ne pruža veće mogućnosti za osobe sa invaliditetom. Postoji samo jedna institucija za smeštaj odraslih osoba sa invaliditetom različitih kategorija invalidnosti, a altenativa za sve druge, kada izgube mogćnost života u porodici, je smeštaj u staračke domove. Postoje i tri specijalna centra za obrazovanje: za osobe oštećenog sluha u Kotoru, za osobe sa teškoćama u intelektualnom razvoju („1. jun”) i Centar za školovanje i profesionalnu rehabilitaicju u Podgorici. Servis personalnih asistenata ne postoji, već funskcionišu samo neki oblici podrške u kući i nekoliko dnevnih centara za decu sa psiho-motornim smetnjama. U Srnoj Gori ne postoji ni organizacija koja okuplja osobe obolele od neuromiićnih bolesti (nekada je postojao Savez distrofičara Crne Gore, ali je pre više od 10 godina prestao sa radom).

Panel o nediskriminaciji i razumnim prilagođavanjima

Drugi dan konferencije započeo je veoma zanimljivim panelom o jednakosti, nediskriminaciji i razumnim prilagođavanjima, kao temeljnim principima Konvnecije, a na tu temu govorili su predavači iz Amerike. Pored razlikovanja direktne od indirektne diskriminacije, ipak treba imati na umu da nije svako „različito tretiranje” jednako diskriminatorsko ponašanje. Ako npr. neko ima problem sa leđima, tj. oštećenje kičme, ne može da obavlja fizičke poslove i slično. Što se tiče koncepta „razumna prilagođavanja”, ono podrzumeva prilagođavanja na više nivoa kako bi se uklopile bilo koje vrste prepreka. Ono o čemu treba voditi računa, a da to ne vodi u neki oblik diskriminacije, jeste da kada se vrši razumno prilagođavanje npr. radnog mesta ili posla, to mora biti u skladu sa profesionalnim kvalifikacijama osobe sa invaliditetom. Američki zakon obavezuje kompanije da vrše razumna prilagođavanja, ali samo ako to ne zahteva prevelika novčana ulaganja! Praksa pokazuje da je u Americi sve više sudskih tužbi zbog nepristupačnih tehnologija, a čuli su se i mnog zanimljivi primeri. Pre par godina podignuta je tužba protiv zabavnog parka Diznilend zbog nemogućnosti da sva deca ravnopravno koriste tobogan.

Koncept razumnih prilagođavanja u Americi poštuje se na svim Univerzitetma, a to podrzumeva više vremena za polaganje ispita pismenim putem, štampanje udžbenika na Brajevom pismu, obezbeđivanje osobe za hvatanje beleški na predavanjima i slično. I u institucijama kulture se o tome vodi računa, tako da očuvanje autentičnosti kulturno istorijskih objekata ne isključuje i njihova prilagođavanja, što je kod nas bio čest „izgovor” za neprilagođenost objekata.

Sa druge strane, ima i dosta kontraverzi. Npr. Bilo je slučajeva da su spasioci na plažama dobijali otkaze jer su imali oštećenja sluha, ali nakon sudskih tužbi su bili vraćeni na posao jer je utvrđeno da im je za tu vrstu posla važno čulo vida!? Prema osobama oštećenog vida vrši se diskriminaicja u pogledu korišćenja novčanica, s obzirom da su sve iste veličine, a država odbija da promeni bilo šta u njihovm izgledu. Takođe, taksisti muslimanske veroispovesti ne primaju u taksije pse, što takođe diskiminiše osobe oštećenog vida, a zakoni štite i jedne i duge (zakon štiti i verska prava i slobode).

Poslednjeg dana konferencije govorilo se o radu Komiteta UN za praćenje primene Konvencije širom sveta i o procesima izveštavanja.