Datum: 16.08.2010. godine
Uredništvu NIN-a
Gospodinu Ivanu Klajnu
Reagovanje Nacionalne organizacije osoba sa invaliditeotm Srbije na tekst pod nazivom „Ukidaju se invalidi“
Poštovani gospodine Klajn,
uz svo dužno uvažavanje Vašeg poznavanja jezika, odlučili smo da uredništvo NIN-a zamolimo da objavi reagovanje Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom Srbije (NOOIS) kao krovne organizacije koja zastupa interese svih osoba sa invaliditetom u Srbiji, na tekst pod nazivom „Ukidaju se invalidi“, zbog potrebe da odgovorimo na stavove koje ste izneli u svojoj kolumni u vezi dela o tzv. jeziku invalidnosti (povodom „Uputstva za standardizovan nediskriminativni govor i ponašanje“), koji po našem uverenju apsolutno ne odslikavaju i stavove invalidskog pokreta.
Naime, kada se govori o korektnoj upotrebi jezika kojim se opisuju pripadnici marginalizoivanih grupa, među koje spadaju i osobe sa invaliditetom kojih u Srbiji živi oko 800.000, onda to više nije samo pitanje jezika, lingvistike, pravopisa. Jedan od osnovnih principa kada govorimo o politički korektnoj upotrebi jezika i to kako u pokretu osoba sa invaliditetom, tako i među pripadnicima drugih marginalizovanih grupa jeste sledeći – korektno je upotrebljavati one izraze koje prihvata većina pripadnika te grupacije. U skladu sa tim i činjenicom da se svest razvija brže od jezika, kao i u skladu sa međunarodnim i domaćim dokumentima koji definišu ove pojmove, a imajući u vidu da je invaliditet samo jedna od karakteristika osobe, invalidski pokret u Srbiji, ali i u svetu, koristiti izraz „osoba/ lice sa invaliditetom“ a ne fraze - „invalidno lice/ osoba, dete sa smetnjama u razvoju ili sa posebnim potrebama i slično. Izraz „osoba sa invaliditetom“ dolazi iz socijalnog modela invalidnosti, jer akcenat stavlja na samu ličnost i njene potencijale, dok je invalidnost u drugom planu. Dakle, invaliditet je samo jedna od mogućih čovekovih karakteristika i ne odnosi se na celu osobu, te je upotreba politički korektnih termina iz ove oblasti zajednička odgovornost u procesu senzibilizacije javnosti na različitost, dakle odgovornost onih koji zastupaju interese osoba sa invaliditetom, ali i medija i pojedinaca koji oblikuju i prosleđuju informacije. Uostalom, da li su Vuk Karadžić, Betoven, Helen Keler, Ruzvelt, Stiven Hoking, Rej Čarls, Stivi Vonder i mnogi drugi ostali upamćeni po svojim nedostacima, invalidnostima koje ih sve povezuju, ili po svojim veličanstvenim dostignućima u oblastima umetnosti, nauke, kulture, politike....
Do pre desetak godina, u Srbiji je dominirao tzv. medicinski model invalidnosti iz koga je dolazio i tzv. „medicinski“ i „dijagnostički“ govor, poput reči: invalid, pacijent, slučaj, vezan za kolica ili paraplegičari, cerebralci, distrofičari... Zajedničko za sve ove izraze jeste to da se osobama sa invaliditetom implicira manja vrednost, smanjenost kapaciteta i potencijala, posebnost, koji mogu služiti kao opravdanje za omalovažavanje, segregaciju, izolaciju, osnov za shvatanja da osobe sa invaliditetom predstavljaju teret za društvo u kome žive i konačno često osnov za diskriminaciju (postoji puno načina da se sprovede diskriminacija nad nekim, ali su najčešća tri osnovna oblika: putem govora, kroz, ponašanje i direktnim ugrožavanjem/oduzimanjem prava).
Nasuprot ovome, adekvatni su bilo koji izrazi koji kombinuju ličnost i invalidnost, kao na primer: osoba sa invaliditetom, osoba sa distrofijom/kvadriplegijim..., korisnik/ca invalidskih kolica, organizacija osoba sa invaliditetom (jer izraz „invalidna organizacija“ bi trebalo da znači da je reč o orgaanizaciji sa kojom nešto nije u redu).
Što se tiče Vaše opaske u vezi „birokratskog gomilanja reči“ to takođe nema opravdanja, jer upravo mediji to koriste kao izgovor kada pothranjuju stereotipe i negativne stavove. Jer, kako objasniti činjenicu da ćete u naslovima novinskih tekstova, naravno i u samim tekstovima, najčešće nalaziti izraze „Cigani“, iako je politički korektno upotrebljavati izraz Rom, a pri tom je i kraće?!
Ako naše reči odslikavaju naše stavove, a ako mediji konstruišu a ne samo re-prezentuju stvarnost, onda je i ovaj način skretanja pažnje javnosti na ovo pitanje izuzetno značajno, jer mediji nude tumačenja događaja, uzore ponašanja, sisteme vrednosti... Ne treba zaboraviti da mediji pored informativne, imaju i edukativnu ulogu, da treba da obrazuju javnost, ruše stereotipe, pokreću na razmišljanje, podižu svest posebno o marginalizovanim grupama. Oni obezeđuju "slike" koje ljudi koriste da mapiraju sopstvenu stvarnost. Zato je veoma važno kako pišemo, o čemu izveštavamo.., jer i izborom tema i načinom na koji se to čini, mediji šalju implicitne poruke o onome što je društveno prihvatljivo. Ljudi se tako nekritički oslanjaju na medijske poruke - na njihove predstave dobra i zla, za i protiv, nas i njih, normalnog i devijantnog... Kroz te predstave mediji daju više od informacije - nude priče o neprihvatanju, opovrgavanju drugih koji nisu kao "mi"...
A što se tiče pouke za kraj, i stručnjaci za jezik, i predstavnici vlasti, i institucija, i civilnog društva, uvek bi pre svih drugih trebali da konsultuju same predstavnike marginalizovanih grupa o tome koji izrazi su za njih prihvatljivi, pre nego što o tome zauzmu sopstveni stav!
......
U nastavku je tekst u NIN-u:
Ivan Klajn: Ukidaju se invalidi?
Vratimo se još jednom na „Uputstva za standardizovan nediskriminativni govor i ponašanje“ ombudsmana Saše Jankovića, o kojima je bilo reči prošli put na ovom mestu. U tim uputstvima bilo je rečeno, između ostalog, da „nisu dozvoljeni pojmovi lezbijka (koristi se lezbejka), peder, perverzni, nenormalni, seka persa, ženski petko, lezbača, topli brat, muškarača, seksualno devijantni, bolesni jer su uvredljivi i degradirajući za dostojanstvo i ličnost LGBT osoba“. U međuvremenu, ombudsmanu je stiglo pismo od „Gej lezbijskog info centra“ u kome se kaže: „Smatramo da pojmovi lezbijka, peder, topli brat sami po sebi ne spadaju u uvredljive i degradirajuće“, već da sve zavisi od konteksta u kome se koriste. Ombudsman je zahvalio na pismu i rekao da će „razmotriti sugestije i ugraditi ih u Uputstvo, koje je dokument u stalnom razvoju“.
Ono što nas ovde zanima jeste neobična tvrdnja da je lezbijka uvredljivo i stoga zabranjeno, dok je lezbejka dozvoljeno. Objašnjenja o sufiksima nisu baš mnogo uzbudljiva za čitaoce, ali ih moramo dati da bi se raščistio jedan očigledan nesporazum. Sufiksi -ejac i -ejka, sa pridevom na ejski, javljaju se samo u izvedenicama koje već u izvornom jeziku imaju „ej“. Kažemo epikurejac i epikurejski jer je u grčkom Epikoureios, plebejac, plebejka i plebejski jer je u latinskom plebeius, crvenoarmejac prema ruskom krasnoarmeec. Od imena ostrva Lezbos (rodnog mesta pesnikinje Safo, koja se zaljubljivala u devojke) pridev ne glasi Lesbeios nego Lesbios. Sufiks -ijski i inače koristimo za izvođenje od imena na koja se zbog teške suglasničke grupe na kraju osnove ne bi moglo dodati samo -ski, kao baskijski od Bask, gardijski od garda, nordijski od nemačkog Nord. Sve ovo znači da je lezbijka (i lezbijski) gramatički ispravno, lezbejka (lezbejski) je pogrešno, a besmislica je tvrditi da je jedan oblik uvredljiv dok drugi nije.
U trećem delu „Uputstava“ nalaže se: „Uvek koristiti izraze 'osoba sa invaliditetom', 'dete sa smetnjama u razvoju', nikako termine invalid, ometeno dete... Ne koristiti izraz 'parking za invalide' već 'parking za vozila osoba sa invaliditetom', 'invalidne organizacije' već 'organizacije osoba sa invaliditetom'.“
Svi lingvisti koje sam ikad poznavao ili čitao borili su se protiv birokratskog gomilanja reči, zahtevali da se raspisuje konkurs za direktora a ne „za izvršioca poslova i radnih zadataka direktora“, da red i mir održavaju policajci a ne „pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova“, da se kaže „veći nego pre“ a ne „veći u odnosu na prethodni period“, „vreme će se prolepšati“ a ne „doći će do procesa stabilizacije vremenskih prilika“...
Sada ombudsman zahteva suprotno: nemoj reći u jednoj reči ono što se može reći sa tri! Ja ne znam da li će i predstavnici invalidskih organizacija (ne invalidnih, kako piše u dokumentu) napisati pismo zaštitniku građana, ali oni bi se sigurno složili da invalid nije neka pogrdna reč koju treba izbegavati. Može čak imati i prizvuk počasti, kad je reč o ratnim vojnim invalidima (kako li ćemo ih ubuduće zvati: ratne vojne osobe sa invaliditetom? osobe sa ratnim vojnim invaliditetom?). Pouka iz svega ovoga je da ubuduće ne treba izdavati „uputstva za standardizovan govor“ a da se prethodno ne konsultuju stručnjaci za jezik.
Izvor: NIN
Autor: Ivan Klajn
